Истинитa прича једног пса са Звездаре

Зовем се Арон.

Тако ме већина зове, али се одазивам и на Арнолд и Роналдо. Ово последње име су ми наденули јер обожавам лопте…

Не знам колико имам година, али мени то није важно. Време мерим од изласка до заласка сунца, од хладног до топлог дана. Ноћи не волим и не бројим, тада сам углавном сам и уплашен.

Прошлог септембра сам дошетао до једног школског дворишта, тада ми се живот променио. У почетку сам се радовао ужини коју би ђаци одбацили, а признајем да ми је дечија граја пријала. Тада сам се плашио и нисам никоме близу прилазио. Нисам имао баш пријатна искуства са људима. Осећао сам да су се и мене помало плашили, јер ни људи немају често пријатна искуства са нама остављенима. Из дана у дан, од звона до звона, од великог одмора до великог одмора, све се полако мењало. Стигао је фебруар.

Деца се са мном сада играју, поделе ужину, помазе ме. Ја њих забављам, радујем им се, када звони за крај одмора правим велике лукове по дворишту и као најдраже „стадо“ их наводим ка улазима у школу. И наставнци застану, позову ме једним од наденутих имена и помазе ме. Сада сам најсрећнији пас на Звездари. Имам 1800 кумова и пријатеља, верујте мени псу – деца су најбољи пријатељи.

Често терам друге псе из дворишта, понекад пустим оне благе нарави попут мене, јер има одбачене ужине за још по некога. Ретко лајем када су одмори, али догоди се и то. Обично лајем на одрасле у дворишту и терам их ван на свој начин, јер ја не знам да ли је у питању нечији дека, тата, ја само видим некога ко не припада мом скупу пријатеља. Када видим да се неко од ђака кошка, улећем између њих и тада лајем на све, јер ја не знам ко је ту свађу започео, али одлично знам да је прекинем и пажњу скренем на себе.

Пуно сам лопти пробушио и такве их однео у шипраг изнад школе. Сигурно се неко и љутио због тога, али ја не разумем шта је фаул и зашто се виче и вришти док се јури за том лоптом. Зато је ја склањам за сваки случај, и у дворишту завлада мир.

Признајем да сам тужан викендом, празницима и за време распуста, онда је моје двориште пусто. Срећом у школи и тада има одраслих добра срца, да ме нахране и „попричају“ са мном. Приметио сам да им је то понекад ужасно потребно, јер и људи су понекад усамљени.

Раније сам мислио да нисам имао среће у животу, јер нисам ничији љубимац, остављен сам да лутам београдским улицама сам. Али ево ме – љубимац сам 1800 ђака и њихових наставника и коначно сам срећан и мислим користан.

У мени су измешане многе расе, мојим пријатељима деци то не смета, ја сам им леп и воле ме. И нико ме од њих не зове луталица већ Арон, Арнолд или Роналдо, јер много волим лопте. Али их ни близу не волим као моје другаре из школе на Звездари.

 

Можда вам се чини да ова прича нема крај, њега не може испричати овај пас, крај приче зависи од вас одраслих.

Професор разредне наставе Гордана Вранић

Advertisements

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

w

Повезивање са %s